Као у Нушићевом Покојнику. Још је актуелни председник Тадић размишљао да ли да скрати мандат, а наследница се већ огласила, каже –спремна сам да будем в. д. шефа државе. Добро је, помислих–и ми смо .

На то чекам од марта 1991. године. Jош више од изборне крађе из 1996.године, када је садашња в. д. шефа државе била потпредседник (оног) СПС-а. A то је битна ствар, размислите и сами. Је ли се садашња в.д. шефа државе икада јавно одрекла изборне крађе? Није, наравно. Има ли онда прикладније особе да руководи Србијом у јеку предизборне кампање? Нема, наравно.

Ствар је, ипак, симболична, рећи ће демократе. Наш председник је престао да буде председник само да би постао кандидат за председника, ми се Србијом поигравамо како год хоћемо. Шта има везе што је Устав прописао да мандат председника државе траје пет година – ми ћемо то да скратимо - без референдума, без промене устава - без ичега. Јер, није згодно да председник поднесе оставку, боље је да прекрши Устав и да скрати (нескративи) мандат. Какав позив лоповима да слободније краду, а судијама да савију главу још ниже!

Мада су то далеко лепше радили у време када је садашња в. д. шефа државе управљала политичким животом Србије, у сарадњи са друговима из СПС-а и другарицама из ЈУЛ-а. Остале су запамћене речи Бране Црнчевића у Савезој скупштини, приликом избора Зорана Лилића на место председника Југославије, док је у неверици слушао како делегати истичу Лилићеве успехе у извозу тракторских гума за Либију. Упита их Брана са говорнице – па што одмах не рекосте за те гуме? Кад је толикe гумe извезао, гласам за њега - и напустио седницу, једини, јакако.

Да би поменути председник Лилић нешто пре (оне) изборне крађе изгубио од Војислава Шешеља на изборима за председника Србије, али није баш ни изгубио - ставили га да буде потпредседник савезне владе. Као што ни Шешељ није постао председник Србије, иако је добио на изборима. Ове тековине данас чувамо у лику своје в.д. шефице државе, баш као што је Брана Црнчевић ономад објаснио - ,,нема Бога, па је све дозвољено”.

И стварно је тако. Ево, пре неку недељу НИН објави скандалозну вест да је Фонд за развој скоро половину новца дао тајкунима, па их још редом именовали, кажу, паре намењене малим и средњим предузећима дате су: Мишковићу, Костићу, Ненаду Поповићу, Војину Лазаревићу, Дракулићу, Жељку Митровићу, Пецонију, Перчевићу, Топлици Спасојевићу, Човићу, Богићевићу, Ђурашковићу (касније ухапшеном)… и ништа.

У свакој нормалној земљи би пала влада. Или би неко битан био ухапшен, чисто да народ не помисли да су баш сви у влади поткупљени. Или би барем опозиција на томе изградила изборну кампању, са слоганом ,,ево где су ваше паре, док ви ‘леба немате да једете”. А овде – ништа. Ни медији то не спомињу - и зашто би? Зар да изгубе оглашиваче високонапонских трафо-станица, далеко било, да јавност заборави где би могла да их купи?

Чувари нашег правног поретка ипак ће сазвати ванредну скупштину - али не да би утврдили ко је тајкунима дао наше паре, него са хитним предлогом да се укине порез на опрему за бебе. Што се не би усудио да уради ико ко је икада прочитао један ред из било ког уџбеника о јавним финансијама. Где пише - нико не сме да се игра са приходима, нарочито кад је држава премашила критични ниво дефицита, док социјална политика сме да се води једино на страни расхода. Ипак, у земљи где председник сам мења устав, зашто би посланици чували јавне финансије? Нека се чувају саме, па да, тако ће бити најбоље.

И било би им паметно, мислим, јавним финансијама, да се саме чувају. Јер овде ни опозиција неће бити од помоћи. И они су исту ствар предлагали, само нико није хтео да их саслуша. А кад сутра бебећа опрема поскупи и јадни родитељи заврше у још већој беди –другачије не може кад наопако управљаш државним новцем - онда ће актуелна власт (било ког састава) спиновати неку другу тему, да би ова пала у заборав. Ако не упали, и ту има лека: увек можемо да заратимо, као у доба Милошевића, мајстора да мањи проблем заташка тако што направи већи. А ту нам искуство из деведесетих садашње в. д. шефице државе може бити драгоцено.

,,Политика је као дрога” објаснила је Славица Ђукић Дејановић у једном од својих исповедних интервјуа, ,,у почетку политика је задатак који ћете обавити у кратком временском периоду али онда вас то полако обузима.“ Један од блогера још је боље објаснио ову зависност, каже: примају функције - као сироче наполитанку.

Као сироче наполитанку, стварно.

Професорка Економског факултета БУ, чланица ЦЛДС-а